“I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.”
Ove reči nisu samo stihovi. One su otkucaji srca našeg pesnika i diplomate Milana Rakića, zapisani u trenutku kada je pronašao izgubljenu ukosnicu svoje voljene Milice i njoj vratio – ne samo nakit, već i deo sebe.
Zamislite tu scenu: prvi devojački bal, svetla, zvuk valcera, a onda – sretanje dve duše koje su prepoznale jedna drugu. Kratki dijalog pun neizrečenih reči, nežan poljubac u ruku, kavaljerski šarm i jedan valcer koji je zaustavio vreme. A onda, samo sedam dana kasnije, Milan stoji na pragu Milicine kuće, tražeći njenu ruku…
Danas, kada prolazimo kroz naše balove, kada sretnemo poglede i podelimo trenutke, pitam se: da li i danas možemo verovati u takve priče?
I… verujem da možemo.
Jer ljubav, poštovanje i zajedništvo nisu stvari prošlosti – one su večne. One žive u svakom od nas, u svakom iskrenom susretu, u svakom trenutku kada se odlučimo biti hrabri, nežni i otvoreni prema drugima.
Naš Svetosavski bal nije samo događaj – to je prilika da stvaramo priče koje će se prepričavati. Da verujemo u lepote koje nas okupljaju, u snagu zajedništva i u budućnost u koju idemo zajedno, noseći sa sobom vrednosti koje su nas održale kroz vekove.
Neka se i posle našeg bala pišu pesme.
Neka se pričaju priče.
Neka se veruje u ljubav – ona je, uvek, iznad vremena.
Vaša priča sledi…
No responses yet